– Kako mi se ovo desilo? – probudila sam se deset minuta pre poletanja aviona. Ne mogu da verujem a pritom i ne znam da li sanjam da sam zakasnila na avion ili se to stvarno dešava. U mraku oko počinje da vidi, te se setih drugara koji radi na aerodromu. Iskusno je osetio nedoumicu u mom glasu, u glavi sam se pitala Da li uopšte treba da idem u taj New York? Predugo ću biti na jednom mestu, sa jednom osobom, u njegovom stanu. Šta mi je to sad trebalo? Možda i ne treba da idem, možda mi blagi bog šalje neki znak ovim zakašnjenjem i taman govorim drugaru da možda ja i ne moram da idem danas ali on hendluje svakojake klijente:
– Ništa ne brini, ti ćeš večeras biti u New Yorku! – i čujem ga kako tipka nešto po tastaturi kompjutera, kaže mi da dođem na aerodrom u podne, imam vremena i da odremam kad sam već zakasnila, i da mu se javim večeras kad stignem u New York. Kakav čovek! Stvarno je bogatstvo i sreća imati takve prijatelje. Ne samo da ti pomognu, nego te i ohrabre.
S druge strane okeana imam jednog, pak, posebno dragog prijatelja koga situacija sa mnom poprilično zabavlja. Za razliku od nekih čije ime više nečemo spominjati u mojim tekstovima, čak ni kao nadimak da se ne bi pronalazili tamo gde im mesto nije, i presretali me motociklom, on je tokom izlaska Lovemarks knjige bio tu. I zabavljali smo se temom zabranjenog izdanja. (Šamanski pristup – kad nastane problem, smejemo se, jer tako verujemo da će se rešiti, ako se brinemo onda samo dodajemo nižu vibraciju. Smeh je vera u dobar ishod, kako god okrenete i mnogo je bolji i produktivniji od šabanskog pristupa u vidu pretnji i zabranjivanja). I kad smo izašli iz ilegale, i ušli u legalnu prodaju, dok sam se okrenula rasprodao se prvi tiraž i svaki put kad se vratim kući sa nekog događaja sačekaju me pitanja: Kako je bilo? Kakvi su komentari? Kad praviš audio knjigu? A iPad verziju? Nekako ja sve ovo proživljavam zajedno sa tobom.
I tako out of the blue – A što ti ne bi malo došla do New Yorka? Kod mene. Šta fali, napišeš par tekstova ovde…
Ni slutio nije kakvu je lavinu pokrenuo i tako su se i svi drugi događaji samo nadovezali. Pojavio se i drugi poznanik koji organizuje promociju i čitavu severnoameričku turneju. Posle smo se svi smejali, ispade Lovemarks Velika Američka Turneja. When you are in America, you have to Think Big! A iza svih velikih stvari uvek stoji ideja jedne osobe – Velike osobe, za potrebe ovog teksta zvaćemo ga, hm… kako da ga zovemo a da nije Gospodin Visok, Crn, Zgodan i Lep. Možda baš tako. Smešno mu je bilo što sam zakasnila na avion.
Kod kuće sam. Čekam te! – sačekao me njegov SMS kad sam sletela na JFK aerodrom. Unervozila sam se u taksiju mada je zvučalo simpatično, kod kuće me retko kad neko čeka. Oh, Gosh, kako li će to izgledati? Nepoznat grad. Nepoznata osoba, jest, prijatelj mi je odavno ali mi se zapravo i ne poznajemo. Ali ajd sad, moram izaći malo iz svoje komforne zone, toliko sam se navikla i dosta dobro funkcionišem sama da nisam mogla ni da zamislim više bilo kakav momenat prilagođavanja na nečije prisustvo. Stalno. Još i da boravim u prostoru koji nije moj i nisam ga ja uredila već je pravi muški stan. Količina bočica u kupatilu – samo basic, šampon, gel za tuširanje i pasta za zube, plus četkica. Ona električna. Garderoba pola u kutijama, pola nonšalantno poređana, da ne kažem razbacana. Nameštaj minimalan, toliko da sam ga pitala šta se desilo dekorateru? U kuhinji ima svega, no uglavnom se ne koristi. U frižideru, par stvarčica, malo povrća i ginger, tj. koren od đumbira zapravo. A on Visok, Crn, Zgodan i Lep.
Nekako mi je malo čudno što sam mu momentalno izvršila invaziju na prostor i to samo što sam raspakovala kofer. Ja putujem sa dosta bočica, očigledno. Čak i kad su travel size. Nekako svesna sam svoje dominacije u svemu, što bi rekli moji kineski savetnici Ona je Yin voda, ima potrebu da se stalno širi, i zbog toga se nekako u početku malo neprijatno osećam, malo se snebivam i s vremena na vreme se izvinjavam. She came to Conquer – smeje mi se drugarica.
Spavamo svako u svom krevetu. Onda malo ne spavamo, svako iz svojih razloga. Ja se navikavam na vremensku zonu a on… na mene, valjda.
– Srpske žene stalno imaju potrebu da se izvinjavaju, stalno se osjećaju krive zbog nečega – kaže mi čuveni dizajner iz jugosfere na ručku u slatkom malom japanskom restoranu u kraju. Na onom seksi hrvatskom jeziku.
– A u Beogradu sam primetio da pre nego što im bilo šta kažeš o sebi, prvo te odmere kako si se obukao, koju torbu i cipele nosiš.
– I s kim si, ne zaboravi.
Par ključnih razloga zašto se svi u New Yorku osećaju dobrodošli i kao kod kuće. I šta zapravo znači urbana sredina. Biti urban, u stvari, znači biti tolerantan. Tu osobinu ne donosi ti ni mesto rođenja, niti status, niti loza, ni porodično poreklo a ni muzika. Biti urban jednako je biti tolerantan, otvoren i zainteresovan prema drugima, bez potrebe da gubiš sopstveni identitet niti da ga namećeš drugima.
U New Yorku su svi dođoši, kako bi rekli kod nas. Svako je odnekud došao. Grad je bogat onoliko koliko je raznolik, a ovde je svako zanimljiv na svoj način. Suzan Sontag je jednom rekla da joj je žao što je njen sin rođen u New Yorku jer – život u New Yorku treba da bude stvar izbora i stvar lične odluke. Ose-
ćaš da je taj grad tvoje mesto. Tvoja kuća. Svako je dobrodošao sa svojim poreklom, iskustvom, znanjem, talentom i svojim snovima. Ljudi kupuju kao uspomenu ono čuveno I Love New York, a to je upravo to, taj grad propagira ljubav prema sebi, kad voliš sebe onda možeš i druge da voliš, baš takve kakvi su. I gde je sad moja kuća, pitam se ja, kad Visok, Crn, Zgodan i Lep svake večeri dolazi kući uz smeh i pozdrav: Honey, I’m home! Gde je sad moja kuća?
Da li se mi stvarno stalno osećamo krivim? U čemu je stvar?
To je valjda neka kolektivna krivica koju osećamo, genetski nam je ukodirana i to se prenosi s generacije na generaciju žena. Čak i kad nam je dobro, mi govorimo posle sunca, dolazi kiša. Ne verujemo da može baš sve da nam bude kako treba. A da žene imaju potrebu da se izvinjavaju, tu me baš pogodio. Otkako sam stigla ovde, pišem pisma Poetičnom gospodinu. Koja ne šaljem, naravno, ja sam kombinacija filma Kill Bill i Dame s kamelijama. U svakom pismu izvinjavam mu se zbog onog što sam mu uradila, i kažem da od svih ljudi na svetu, on to najmanje zaslužuje. On jeste najdivniji muškarac koga sam ikada upoznala. Zahvalna sam mu, pojavio se u pravom trenutku, nekako toliko hiljada kilometara daleko, drugačije gledam na stvari. Pogotovo u stanu Gospodina Visokog, Crnog, Zgodnog i Lepog.
Dobro mi je, mora biti da osećam krivicu. Jedne večeri bilo je posebno simpatično, on je smišljao akcioni plan za neki posao koji želi da pokrene, ja sam zapisivala, postavljala pitanja i zajedno smo došli do vrlo fine strategije. Posle mi je kuvao neku divnu indonežansku supu sa nudlama. I đumbirom. Koža mi se na glavi oznojila koliko je bilo ljutkasto… i slatko u isto vreme. Ne možeš da ne voliš čoveka koji ti čas posla napravi supu from scratch. Sa đumbirom, koga ima uvek u frižideru.
Što me opet vratilo u momente kad je Poetični dolazio kod mene na čaj od đumbira i tako sam nekako setna sa ljutkasto-slatkim mislima i zaspala. I u snovima sam se izvinjavala. Ujutru sam pogledala telefon – u njemu je bila poruka iz druge vremenske zone. Od Gospodina Poetičnog.
Da li Vi želite da me vidite? – smešna je sama konstrukcija. Mislila sam da opet sanjam, jesam li ja zakasnila na taj avion, pogledam opet – veliki prozor, nebo i predivna jesen u New Yorku. Ne, na pravom sam mestu. Kod kuće. Dogovorila sam se sa jednim izdavačem da sastavimo u knjigu sve moje uvodnike iz magazina koji uređujem. Ali da izađe za Sajam knjiga. Tako da svakog dana sklapam SoulFood* (* Soulfood, sensational uvod u srećniji život je moja druga knjiga u izdanju Mono i Manjane, izašla pred Sajam knjiga u oktobru 2010. godine – kolekcija Sensa uvodnika. Danas je to Vulkan izdavač. www.vulkani.rs )
MacBook Air pod mišku, obučem trenerku- pidžamu, može da bude i jedno i drugo, umotam se u kašmir i u Starbacks ili Borders knjižaru.
Kapućino sa sojinim mlekom, medium, please!
Divota, konačno imam i šta da pijem i jedem. Pauza za ručak u najukusnijem indijskom vegetarijanskom kosher restoranu. Isto se preznojiš koliko je ljuto, slatko, povoljno i dobro. Tako sam se malo po malo privikla da je u redu imati sve. Bez griže savesti i osećaja krivice.
U New Yorku sam i nije bilo dana da nisam pomislila na Vas. – Nikad ne znaš koji ti je dan poslednji, te zato bolje da koristim svoje reči besprekorno. – Ali za Vas, dragi moj Poetični gospodine, ne vraćam se nikad iako ću vas voleti zauvek. Zauvek ćemo ostati na Vi.
Sve može da bude dobro, ali ne mora sve da bude u jednoj osobi. Niti u jednom gradu. Svugde sam kod kuće. Bez onog kao. Home is wherever I am. I dobro je gde god da se nalazim i sada u Beogradu. Gospodin Visok, Crn, Zgodan i Lep je uvek tu negde: Nema te, prazno je bez tebe – piše mi.
Znam, divno zvuči ali tu prazninu ne mogu ja nikome da popunim. Šta ćete, čas posla se čovek navuče na mene. Jednako kao i đumbir, slatkasto sam pikantna, protresem te do srži i popravim cirkulaciju. Posle toga osetiš svežinu sopstvenog duha i postaneš svestan svojih mogućnosti. Ljut i lekovit, intenzivan i dominantan, jednom kad ga zavoliš, ne možeš bez njega. Makar to bilo jedino što imaš u frižideru, znaš da kad god ga otvoriš,the magic is about to happen.
…..
Žana Poliakov, I AM LOVE. There. I said it. I mean it. I’m here to represent it.
iz knjige I AM LOVE, još jedna knjiga o zbunjenosti, Vulkan 2012.