Posmatranje ljudi nije moja omiljena zabava na putovanjima no pošto povremeno prolazim kroz dosadu onda tražim nešto da me zabavlja. I ovaj seoski mentalitet Arambola, pardon tribalistički samo doprinosi tome da ljudi prepričavaju svoje i tudje dogadjaje non stop. Ili svako ko se pojavi iz nekog razloga mi ispriča svoju priču.
Svaki čovek jedan je roman.
A ja pažljivo slušam.
I posmatram.
Sve je kao neka tinejdžerska komedija, da li je zvao, šta je rekao i koliko primećujem i dalje se igraju neke igre.
Primećujem, ne osudjujem.
Ovde svaka nesigurnost izlazi na površinu.
I svaka glupost, očigledno.
Najveća opsesija novopridošlih u pleme je gde da jedu i da li je hrana po higijenskim standardima. I ovde se dobro prodaje priča o organic voću i povrću, mada je Indija raj za gmo te čisto sumnjam da uopšte postoji bilo šta organic, osim onog što divlje raste. Potom vodu ne pijemo iz česme, ali zato profitiraju proizvodjači vode u plastičnim bocama, koje stoje po vrućini ko zna koliko i ko zna kakve su već toksine pokupile. Onda, ima nekih restorana koji navodno prave dobru hranu pa to i naplaćuju ili malo bolje izgledaju pa to naplaćuju ali nedaobog da im pogledate kuhinju.
Jednom smo se smejali zamisli da im udje sanitarna inspekcija ovde, ona koja se šeta kod nas, pa dobili bi i srčani i moždani udar momentalno. Ipak, bez obzira na sve, restorani su puni, svi nešto jedu, manje ili više uživaju i ako verujete u bilo koji koncept prehrane, možda vam i pomogne. Čak i ovde, gde pravila nema.
Fadil, koji u Indiju dolazi godinama, mi priča kako on zaista vodi računa u svojoj ishrani kod kuće u Evropi, ali ovde se raspusti i uživa u nečem drugom. Jede i u najgorim seoskim kafanicama gde bude jedini beli čovek i gde je i samo sedenje za stolom avantura sama po sebi a kamoli rizik da se nešto pojede. Ipak, dok se zgražavao nad onim što je radio, ni njegov stomak to nije podnosio. Kad je počeo da uživa u svojim avanturama i razgovorima sa ljudima oko sebe, prestale su i neugodnosti.
“Nije stvar u tome šta ti jedeš nego šta tebe jede” – kaže mi dok se vozimo kroz okolna sela sa njim kao tumačem lokalnih običaja. Sve dok Indija nije isterala “sve njegove djavle iz tela” kako on kaže, mučili su ga razni digestivni problemi.
“Tebe izgleda ovde ništa ne uznemirava posebno, vi CIA agenti se svugde snalazite kao kod svoje kuće“ – balkanski mentalitet ipak veruje u teorije zavere, tj teorije istine tako da u očima svojih sunarodnika ispadoh tajni agent.
A tajna je u tome da sam u Indiji i dalje gospodja Gandhi pa se nesvesno svi tako i ponašaju prema meni. Kako zračiš, tako i privlačiš. Do mene uvek stigne sve najbolje, ljudi, dogadjaji, iskustva, hrana, smeštaj, zabave… i uopšte i ne moram mnogo da se trudim, ponekad sve samo nadje put do mene. Ali samo pod uslovom da se ja u medjuvremenu zabavljam.
Čim nešto počne da me jede iznutra, stižu izazovi.
Šta je ono što vi ne možete da svarite u vašem životu?
Ne mislim na hranu.
Zapišite…
….
zapisala za All me – Zana Poliakov, India 2015.