Bez belog brašna, bez kravljeg mleka… pa kakve su to onda palačinke? Nenormalno normalne. Ali i dalje ukusne. Bitna stvar – mi belo brašno nemamo u kuhinji, niti u zalihama, niti u mislima, niti smo nostalgični za momentima kad nam je neko drugi spremao palačinke dok smo mi bili bezbedni i neopterećeni kao deca. Ne baš.
Dobro nam je danas, tu gde jesmo i hoćemo sebi da učinimo plezir a i dragim ljudima da napravimo palačinke koje neće mučiti njihovo telo, niti usporavati misli.
Ima jedna odlična knjiga The Grain Brain. Govori o tome kako se čovečanstvo promenilo od kad je počelo masovno da koristi žitarice za ishranu. Pogotovo pšenicu i belo brašno, u stvari. Jer sve što se napravi sa belim brašnom i kvascem jeste ukusno ali pak utiče na to da nam uspori metabolizam – moramo da se pozabavimo varenjem umesto mišljenjem. Sva energija nam ode na varenje i zbog toga smo usporeni, teški i živimo kao u magli. Nismo vispreni a ni vitki.
Možda je gluten u žitaricama, a možda prema nekim teorijama mi uopšte nemamo problem sa glutenom nego sa načinom kako se tretira pšenica koja se proizvodi za masovnu upotrebu. Ona se tretira nekim ”otrovima” na koje su naša creva osetljiva. Vredi onda probati pronaći i neko nezavisno domaćinstvo koje samo proizvodi svoje brašno.
Kao i jaja. Ima razlike.
Smesa za palačinke:
- 2 jaja
- šoljica i po brašna od leblebija i lešnikovo brašno
- šoljica sojinog mleka
- šoljica vode
- so, kokosov šećer, soda bikarbona, psillium ljuspice (po malo)
Prvo rukom umutiti jaja, potom dodati brašno, mleko, možda još malo vode i sve ostale sastojke i ručni blender unutra. Nekako bude bolja smesa.
Ostaviti 10 minuta da odstoji pa prelazimo na tiganj.
Mi ih pravimo na kokosovom ulju.
Kao namaz super kombinacija je javorov sirup, seckani ili samleveni lešnici i sirovi kakao i to direktno na tek napravljenu palačinku. Po jedna kašika svega i lepo umešamo direktno. Tople su najbolje, zar ne?
Borovnice ili maline nisu loš ukras a ni dodatak.
Kao ni umućeno kokosovo mleko.