Prošlo je već više od 10 godina od kada samu stanu brinu o bašti od nepunih 5 metara kvadratnih, koju je činila moja soba i mala terasa. Učio sam, čitao, pratio različite youtube kanale i forume, upijajući znanja iz oblasti kao što su organska poljoprivreda, permakultura i uopšteno svi prirodni principi održive poljoprivrede. Još tada sam naišao na imanje u austrijskim Alpima, koje je pokrenuo Sep Holcer (Sepp Holzer) i koje me je ostavilo bez daha. Imanje je raj biodiverziteta, zasnovano na prirodnim principima iz palice čoveka čija vizija i genijalnost su bez premca. Prošlo je mnogo vremena od početka u maloj sobi, došao sam do svog parčeta zemlje i napokon dobio priliku da posetim ovo mesto u okviru trodnevnog kursa. Ovo je kratka reportaža o poseti Krameterhofu, imanju Sepa Holcera.
Krameterhorf se nalazi visoko u planinama, imanje je površine 45 hektara, na nadmorskoj visini od minimalnih 1100 i najviših 1500 metara. Region je, kao i cela Evropa, prošao period tranzicije u pravcu moderne poljoprivrede i ova oblast je određena za stočarsku, te su sve subvencije, olakšice i organizacija poljoprivrede išle u tom pravcu. Farmeri su se usavršavali, briga o kravama je postala proizvodnja mleka, a stare veštine pomoću kojih se na farmi moglo pronaći sve potrebno čoveku za život su polako zaboravljane. Taj pristup nije imao nikakvog smisla Sepu Holceru, čija je vizija imanja bila daleko ispred modernih pristupa i neshvatljiva tadašnjoj eliti u oblastima poljoprivrede, kako na selu, tako i u akademskim krugovima. U svetu koji se enormno širio i povezivao, kao nikad do tada, poljoprivreda je postala podređena krupnom kapitalu, dok su ekologija i samoodrživost postali nebitni.
Događak kojim su nam domaćini dobro objasnili problem orijentacije farme u jednom pravcu, odigrao se sredinom osamdesetih. Dobra zarada na imanju tada je bila uzgajanje pečurki. Bile su jednostavne za uzgoj i tražene, pa je imanje prepunila velika količina različitih vrsta gljiva. Međutim, desio se Černobilj i medije je preplavila priča o tome da se u pečurkama ponajviše zadržava radijacija i ljudi su prestali da ih jedu. Ta teza se kasnije pokazala kao netačna ali su deca Sepa tada pojeli toliko pečuraka, da danas na njih ne pomišljaju. Sepu je, sa druge strane, ponovo bilo jasno da sistem usmeren u pravcu jedne kulture, koja čini većinu toka prihoda, nije održiv.
Put vraćanje farme starim vrednostima, uz odsustvo lako dostupnih pesticida i sredstava koja pomažu rast biljaka, bio je težak. Primera radi, specifična nadmorska visina na kojoj se imanje nalazi podrazumevala je, sa jedne strane hladna jutra i noći, a sa druge veliku količinu sunca tokom leta i dugačkih dana na severnoj hemisferi. Ovakav položaj pogodan je za voćarstvo, stočarstvo i povrtarstvo, ali uz akcenat na održivost i otpornost, parametre koji diriguju sve pomoćne sisteme na farmi. Ti sistemi prirodne poljoprivrede, u širem smislu, bili su predmet predavanja i u nastavku ću pisati o njima.
„Voda je život“, ultimativna je filozofija kojem se vodi Sep Holcer. Preko imanja teku 3 potoka, koji čine osnovnu strukturu imanja. Pregrađivanjem toka vode formirana su jezera, zaštitni znak Krameterhofa. Tok vode je veštački usporen i povezuje veliki broj jezera na imanju. Voda teče od jednog do drugog, gravitacionim padom. Na imanju se razlikuju dva tipa jezera, duboka i plitka. Ova jezera uvek idu u paru, dok je ideja nastala iz posmatranja prirodnih jezera. Najpre se vodeni tok zaustavlja dubokim jezerom, u kome se gaje odrasle ribe. Veliki broj različitih vrsta riba živi u ovim specifičnim jezerima, visoko u Alpima, dok se akcenat stavlja na vrsti potočnog slatkovodnog raka. Ovaj rak od velikog je značaja za ekosistem i ugrožena je vrsta. Na Krameterhofu se radi na njegovom umnožavanju, dok velike količine rakova vraćaju uslugu svojim prisustvom na dnu jezera, vršeći prirodnu filtraciju i važan su činilac uspeha. Ribe se koriste za ishranu ljudi i bitan su proizvod imanja, ali imaju i drugu funkciju. Voda u kojoj žive ribe bogata je đubrivom, koje ovi organizmi iz sebe izbacuju, i ta voda u produžetku sistema dolazi do plitkog jezera. Visoko nutritivna voda plitkom jezeru donosi hranljive materije, hraneći vodenu baštu, dok se usput prečišćava. Jestive vodene biljke koje sam tamo probao su jedna od najukusnijih stvari koje sam ikad jeo i jedva čekam da napravim svoju funkcionalnu vodenu baštu. Između korenja vodenih biljaka žive mlade ribe, koje su tu na bezbednom, sve do trenutka kada dovoljno porastu i budu prebačene u sledeće, nizvodno jezero, koje je ponovo duboka zona. Ovakvi oblici jezera raspoređeni su po celoj planini i često ne vidite ogromno jezero, samo par metara od vas , sve dok se ne popnete u njegovu ravan. Sve izgleda fascinantno i fotografije uspevaju da prenesu samo deo magije.
Ostatka farme sastavljen je od kosine planine i njenih zaravnanih terasa, koji su iskorišćeni za druge segmente prirodne poljoprivrede. Vrlo važan detalj, koji lako može da promakne, jesu divlji prostori pored staza ili na određenim nepristupačnijim lokacijama. Ovi prostori se ne održavaju i na njima raste isključivo samoniklo bilje. Domaćini rade na skupljanja semena autohotnog bilja, kako bi doprineli očuvanju biodiverziteta svog imanja i Alpa uopšte, s obzirom na regionalni karakter ovog projekta. Ove biljke su od neprocenjivog značaja za različite organizme, poput pčela, posebno onih divljih, solitarnih, za koje svuda po imanju postoje insekt hoteli, koji im predstavljaju dom. Ove divlje površine, za koje nije potreban ljudski rad, čine iz mog ugla ključni faktor svakog prirodnog pristupa, a kombinovanje produktivnih površina sa divljim predstavlja najvažniji izazov svakog projektovanja prirodnog poljoprivrednog imanja.
Stočarstvo na Krameterhofu takođe ima svoje specifičnosti i ovde dom nalaze svinje, krave, koze, ovce, konji, ptice…Sve životinje na farmi formiraju specifične odnose sa ostatkom živog sveta i imaju svoje mesto u velikom sistemu imanja. Svinje, primera radi, su koristili na farmi puštajući ih da provode vreme u prethodno iskopanim jamama za jezera. Svinje bi se tu igrale i valjale u blatu, usput zapušavajuči pore kojima voda može da otiče, spremajući tako jezero za akumulaciju vode. Kada smo kod svinja, sorta koja se na Kramertehofu gaji je posebna. U pitanju je sorta svinja koju su duži niz godina pokušavali da obrnutom selekcijom približe staroj, autohotnoj, a objasnili su nam i jednu metodu kojom to rade. Posmatrali smo radoznale svinje kako dolaze do nas, očekujući hranu, a nas vodič, Sepov sin, svinjama je bacao redom biljke koje je ubrao pored puta, u delu gde one rastu samoniklo. Svinje su najpre uživale u bogatim mesnatim listovima, redom se otimajući oko klope. Zatim bi im naš domaćin ponudio bodljikavu i neuglednu biljku i objasnio selekciju. Svinje koje su htele da jedu sve, ostaju i od njih se pravi potomstvo za narednu godinu, dok se ostale koriste za ishranu. Međutim, skoro su imali i sreće, jer je u jednoj od alpskih zabiti pronađeno imanje van domašaja tehnologije na kom se gajila autohotna, stara „planinska“ sorta svinje, koja se sada masovno reintegriše i revitalizuje. Za sve životinje je zajedničko da imaju velike prostore, na kojima se slobodno kreću. Životinje žive zdrav život i nikada se ne tove u prostoru od par metra kvadratnih, kao što je to nažalost najčešča praksa na većini farmi. Ne treba ni da začudi činjenica da se meso sa ovog imanja prodaje ekskluzivnim restoranima, uz liste čekanja na koje je teško ući. Još jedna u nizu lekcija o tome da ako se nečim baviš, a ne zeliš da budeš najbolji, nema ni razloga da to radiš. Zanimljivih primera bilo je pregršt, pa su recimo ovce smeštene na strmoj parceli prepunoj kamenja, koje čini prirodno stanište za ove zivotinje. I ne samo to, staja sa hranom se nalazi na najvišoj tački ove parcele, dok je štala u kojoj spavaju na najnižoj. Tako ovce svakog jutra prelaze preko stenovitog krša do doručka, usput stružući kopita, uvek u pokretu i dobroj formi. Kokoške na farmi su u pratnji vepra. Fascinantno je bilo videti prelepog prasca, Napoleona, okruženog svojim jatom, koje čuva. Svinje su sjajne u odbrani živine od predatora, bilo iz vazduha ili sa zemlje. Neke životinje, poput krava, konja i koza žive na naizgled nepreglednim parcelama tako da njihovu ogradu ni ne možemo lako videti, pa životinje zaista imaju utisak da su divlje, a ne domaće, u ovom svojevrsnom zoološkom vrtu.
Povrtarstvo i voćarstvo takođe nalaze svoje mesto na ovom imanju. Dugački letnji dani i hladne zime pogoduju voćarstvu i veliki broj vrsta ovde nalazi dom. Povrtarstvo je struktuirano po zonama, pa se tako začinsko bilje, uz salate, nalaze u neposrednoj blizini kuhinje. Gildovi biljaka koji su formirani pomažu prirodni rast, bilo međusobnom odbranom od štetočina ili mikroelementima pogodnim za rast okoline, koje u sistem unose. S obzirom na hladna jutra, domaćini formiraju mikroklimatske džepove, a tu je i par uvek korisnih staklenika. Kombinacija koja čini celo imanje jeste : jezera i potoci koji ih povezuju(duboke i plitke zone), prostor za stoku, prostor za povrće i na kraju prostor za samoniklo bilje. Sistem čije pomenute celine su prožete visegodišnjim biljkama, koje rastu svuda. Tu su sve vrste salata, najčešće gajeno povrće, egzotični začini, jagode, krompir…Ove parcele se rotiraju, pa je tako na lokaciji gde je sada bašta, prošle godine bila živina ili konji, koji su obogatili tlo đubrivom. Različite uzgojne forme, poput uzdignutih leja, hugelkultur leja, uz prostore za kompostiranje, integralni i podrazumevani deo prirodnog imanja, pa ih na Krameterhofu nalazimo svuda.
Paralelno sa ovim sistemima, uprtim u pravcu proizvodnje, postoje i oni za potrebe čoveka. Tema mesta za savremenog čoveka u ekosistemu jeste jedan od osnovnih predmeta alternativne poljoprivrede u različitim pravcima, kao što je permakultura. Tu su objekti za stanovanje, konferencijske sale, podrumi u kojima se skladišti hrana, kuhinja, kuća za stanovanje, kao i različiti pomoćni objekti. Međutim, najvažnija stavka u projektovanju Sepa Holcera jesu staze kojima se čovek kreće. One su u Sepovom dizajnu ključni aspekt. Možemo jasno videti način na koji se formirao Krameterhof, kretanjem kroz staze, najpre na parčetu papira, a zatim i na samom imanju. Već sam pominjao da je zbog planinskog predela potpuno drugačija vizura na dva mesta, koja su samo par metara udaljena, a staze na Krameterhofu ovaj utisak potpunjuju. Formiranjem prolaza u našoj basti, možemo vizuelno da je povećamo, dok šetnjom stazama formiramo utisak muzeja u kom idemo od postavke do postavke. Produktivni muzej, dobra definicija onoga što Krameterhof suštinski jeste.
Kada je preuzeo imanje, Sep je uspevao da u svakom njegovom delu vidi nešto što drugi nisu mogli, i takav način razmišljanja pretvorio je Krameterhof u jedinstvenu oazu. Njegov pristup se kosio sa okolinom, bio je kritikovan od strane naučne zajednice u periodu kada su alternativna znanja bila mnogo manje dostupna nego danas. Vremenom je pojam permakulture našao put do Krameterhofa i savršeno dao ime svemu onome što se na imanju dešavalo. Znanja sa Krameterhofa bila su poznata svima mnogo pre nego što smo usvojili principe moderne poljoprivrede, ali smo uspeli da ih zaboravimo. Sep to nije uradio, dovodeći prirodan pristup do svoj maksimum. Danas, ta znanja širi do najdaljih krajeva sveta, jer Sep radi na projektovanju i planiranju bezbroj imanja širom planete, i dalje prateći prirodu i svoj način gledanja na svet. Sa druge strane, Krameterhof je u sigurnim rukama njegove dece, koja vode imanje po svojoj viziji, nastavljajući da rade sjajan posao i ostajući na porodičnom imanju na krovu Evrope.
napisao Demijen Lukić-Hanomihl
preuzeto sa https://www.ourlittlekingdom.net